Zivim u malom rudarskom gradu na istoku Srbije. Dok smo bili deca, stariji su nam pripovedali o davnim vremenima kada je nas grad bio lep i bogat, kada su ljudi bili uspesni i veseli a Bogovi blagi i velikodusni. Bajke su bile ono sto je ovaj malisan najvise voleo. Upijanjem stotina izmisljenih prica, legendi, verovanja, ulepsanih dozivljaja i svedocenja notornih lazova, u adolescenciji sam doveo sebe do ivice ludila. U drustvu neshvacen, u skoli neuspesan i mojim milim roditeljima nepotreban. Lazov, budala, zamlata i cudak, sve su to titule koje sam nosio tih nekoliko godina. Ne mogu sa sigurnoscu da tvrdim, ali mislim da me niko, nikada nije nazvao sanjarem. A bas to poslednje sam bio…
Kazu da se grad izmenio. Kazu da je svakoga dana sve ruzniji.
Iz prica koje sam kao dete slusao, saznao sam da su prvi stambeni blokovi u gradu nastali jako davno, pre pedesetak vekova. Ponekad setam pokraj tih ruiniranih, posivelih arhitektonskih nakaza i osetim stid. Rugati se ovim starinama, ovim hiljadugosnjim utocistima mojih sugradjana je u najmanju ruku nepristojno. A rugao sam im se cesto. Radim to i sad, kada im nisam u blizini i kada me prekor njihovih raspalih fasada ne samara po licu. Trudim se da prekinem sa time i nadam se da hocu. Ziveti u gradu sa tako bogatom istorijom i tradicijom bi trebalo da u ljudima probudi ponos ali iz nekog razlog ovdasnji narod uopste ne ceni tu cinjenicu. Oni pljuju po nasim plocnicima i gaze po tek raspupelim cvetovima. Kao da nam nije dosta tih nesrecnih lavova koji se spustaju sa planina i kolju nasu zivinu vec se jos jedna kuga rasirila. Prosle nedelje je copor tih istih olinjalih, pobolelih lavova upao u gradski dom, (a gde bi drugde bili pilici) i nateralo ove moje blede oci na plac. Perje je cele te nedelje lebdelo u vazduhu a miris se krvi sirio cak do jezera. Narod se samo smejao. Rekli su: “Tako nam i treba, ograda je bila slaba a pas cuvar mator i slep. U davnim vremenima smo svoju zivinu cuvali u smenama a na jesen uzimali maceve u ruke i trebili lavove po brdima i uvalama”. Plakao sam. Ne secam se davnih vremena ali je meni grad i sada drag. Mozda su Bogovi malo nervozni i mozda nas je manje nego nekada, ali zajedno mozemo da vratimo svetlost u srca naroda. Vikao sam sa krova moga doma. Niko me nije cuo. Svi su vec davno zaspali.
