Ne bih da gresim dusu, napricao sam vam dosta mracnih stvari o njemu ali nije on uvek takav. Moj grad zna da zablista poput rose u zoru. Cudno je to. Jedan trenutak te zdrave, nepretenciozne lepote koja izranja niotkud dovoljna je da zaboravite i lavove i oblake i prokleti spomenik Blagostanja. Momenat proveden u radijusu ove cudesne pojave dovoljan je da zadrzim osmeh na svome licu narednih par meseci. Bio sam svedok nekoliko magicnih prizora koji su i zasluzni za moj ostanak ovde. Da nije bilo njih, verovatno ne bih stojao ispred kapije grada i pustao sunceve zrake da udaraju u ostricu moje sablje. Da nije njih bilo, sablja ne bi svetlost videla a moj bi zmaj jurio sto dalje od svoga doma.
Imao sam retku cast da prisustvujem radjanju zvezde. E, to je meni moj grad pruzio.
Desilo se pre 5 godina. Sneg je vejao danima. Sedeli smo kraj ognjista citave nedelje, grejuci promrzle prste i preplasena srca, nadajuci se da ova nevolja ima kraja. Vejanje je prestalo u ponedeljak. Dobro se secam toga jer je jedan stariji gospodin poceo da nas zamara pricom o novom pocetku, kako ponedeljak simbolise potrebu za promenama, duhovnim preporodom i kojekakvim glupostima. Niko ga naravno nije shvatio ozbiljno ali je to njegovo trabunjanje zasluzno za delimicno uspesno memorisanje ovog istorijskog dana. Otvorio sam vrata svoje kuce i za divno cudo ugledao tek desetak centimetara snega. Blagi vetar ga je nosio kroz vazduh i krasio ovaj dan koji ce uskoro ostati zapisan kao najsrecniji u novijoj istoriji grada. Navukao sam jaknu i resio da prosetam gradom posle toliko dana provedenih izmedju memljivih zidova moje sobe. Vika, trcanje, smeh i grudvanje. Grad je slavio. Staro, mlado, svi su bili na ulicama i punim plucima udisali vazduh oslobodjen bolesnih oblaka. Oni religiozniji su se okupili oko spomenika Blagostanja i zahvaljivali Bogovima na beskrajnoj dobroti. Hodao sam bez cilja, bez ikakve krajnje namere. Zeleo sam da upijem sto vise srece koja je pulsirala ulicama. Prava je retkost videti toliko nasmejanih lica na nasim ulicama, zeleo sam da me njihova sreca ucini boljim covekom. Isao sam glavnom ulicom a onda se popeo uz Francuski sokak i nastavio ulicom 3. Novembra, sve do srednjih skola. Sneg je jos uvek bio vlazan i jedva da se cuo pod mojim nogama. Galama i radovanje su se polako udaljavali i isceljujuca tisina se razlila svuda oko mene. Spokoj nije prava rec koja bi opisala stanje u kome sam se tada nalazio. Ne verujem da se recima mogu opisati talasi dusevnog mira i zadovoljstva koji su se sirili mojim telom i dusom. Imao sam auru Boga! Zeleo sam to da podelim sa drugima, zeleo sam da pustim korenje i dotaknem svakog zivog stvora na ovoj planeti ali sam u isto vreme bio svestan da je to nemoguce. Setio sam se reci svog starog ucitelja Lea koji mi je u detinjstvu cesto govorio da cu dodirom dobrote jednog zemaljskog stvora, dodirnuti samu zemlju i njenu sustinu. Naglo sam se okrenuo iza sebe ugledao zgradu u kojoj zivi moj veliki prijatelj Marko. Zakljucio sam da ako moram da biram sa kime cu podeliti ovo carobno stanje u kome se nalazim, Marko je sasvim logican izbor. Covek koji je toliko dobar, posten i nesebican, nezasluzuje nista manje od dodira dobrote. Presao sam ulicu i popeo se na brdasce koje je delilo Markovu zgradu od ostatka naselja. Usao sam u zgradu. Popeo se na peti sprat. Pozvonio. Niko nije otvarao. Kucao sam i zvonio naizmenicno jos neko vreme nakraju odustao i laganim hodom sisao niz stepenice. Naravno da nije bio kod kuce, kasnije cu saznati da je bio na glavnoj ulici i slavio sa ostalim narodom. Krenuo sam nazad a onda zastao na onom istom brdascu i seo na snegom prekrivenu zemlju. Mesec je vec uveliko gospodario nebom a mrakom su tutnjali zmajevi i krilima parali nocnu tisinu. Pogledao sam u dlan pa u sneg na zemlji. Spustio sam ruku na zemlju i poslao svu onu pozitivnu energiju koju sam tokom dana prikupljao. Kada je i zadnji atom iscurio u zemlju, podigao sam pogled ka nebu i nastavio da zurim u mesec. Tada je pocelo. Boje su eskplodirale. Zvuci su se razlili nebom. Mirisi su kuljali sa svih strana a toplota je pomilovala moje rumeno lice. Mesec se smejao, zmajevi su klicali, narod je na zemlji otvorenih usta posmatrao stvaranje neceg cudesnog. Koliko je trajalo ne znam. Znam kako se zavrsilo. Naglo. Puf, i zvezda je bila na nebu, kraj desnog obraza Meseca. Prelepi cin radjanja zvezde zavrsio se iznenada, isto kao sto je i nastao.
Vracao sam se kuci gledajuci u stopala. Ljudi su prepricavali jedni drugima to neverovatno iskustvo a ja sam ih mimoilazio i zhurio ka svojoj sobi. Stigao sam, polako se uvukao i zatvorio vrata. I dalje gledajuci u stopala prisao sam prozoru i otvorio ga. Podigao sam pogled ka nebu. Osmeh se razlio po momu licu. Bila je i dalje tu. Moja zvezda. Zvezda koju sam ja stvorio.
