Kazu da su pametni ljudi podegli iz grada. Prica se da su ostale samo budale.
Kada je neki matori mudrac resio da se nastani i napravi sebi grad upitao je Bogove gde bi bilo najpametnije graditi. Rekli su mu da gradi sto blize njima, Bogovima. Tako je nas grad nastao ovde, visoko iznad ostalih gradova. U nasem gradu mozes uhvatiti oblak. Oblaci koji vama, koji niste stanovnici ovog grada, izgledaju daleko i nedostizno, nama su pred nosom. Kruze oko nas i znaju da budu dosadni. Nisu beli, kakvim ih vi vidite. Tamni su, teski i neprijatnog mirisa. Jedan moj prijatelj se umalo udavio kada je slucajno progutao komadic nekog rahiticnog, onemocalog oblaka koji se poput mrcine vukao po zemlji. Toliko se tada uplasio da vise gotovo i da ne izlazi na nase ulice. Ponekad ga vidim kako gleda sa prozora i tada mu veselo mahnem ali on istog trena ustukne i izgubi se iz vidika. Razumem ga. Par puta se na zemlju spustio ogromni crni, oblak Gospodar. To je onaj koji rukovodi svim ostalim oblacima. Mrak je zavladao ulicama i svi smo se razbezali. Gospodar ljudima kvari vid a njegov smrad grebe grla i sjedinjava se sa vodom koja nedeljama nakon toga bazdi na sumpor i trulez. Narod je oguglao i vise ne primecuje oblake. Zbijaju sale na njihov racun. Kada naidju na nekog malenog koji sepa, samo ga odgurnu i nastave dalje. Obicno mu, onako usput dobace: “E jadnice prokleti, i tebe je ovaj grad unistio. Tvoja su braca plutala nad nasim glavama vekovima i hleb nam u domove donosila. Ti nesreco jedna samo lutas ulicama i rves se sa mladim i nejakim stvorenjima. Neka te Bogovi zgrome.” Tuzan sam. Mora se naci resenje koje ce svima odgovarati. Narode moj, hajde da sednemo porazgovaramo, zasto me kunete? Jecao sam u snu. Niko me nije cuo. Svi su vec odavno zaspali.
