Zandar Pik

Vruce je. Cetvorica nas je i sirom otvorenih ociju buljimo u papir na kome se nalazi rezultat. Niko ne voli taj trenutak. Samo ce jedan pobediti ali ni on nece zadovoljan napustiti prostoriju jer zna da ce celim putem do kuce morati da trpi vrele poglede pune mrznje ostale trojice. Gomila brojeva se kovitla na papiru i svi cekamo trenutak da se zaustave. Pet sati je izjutra.
Partiju smo zapoceli negde oko osam ako ne gresim. Usli smo u zagusljivu sobu plavih zidova. Cetiri stolice, okrugli sto, case, flase i pepeljare. Razmenili smo par reci i zauzeli svoja mesta.
Na stolicu kraj prozora seo je Stevan. Osobenjak, neugledne spoljasnosti i nepredvidivog duha. Kada ugovaramo partije, Stevan je najproblematicniji. Desava se da otkaze par sati pred pocetak, ponekad se jednostavno ne pojavi a u najgorem i najcescem slucaju dolazi skroz pogubljen i nezainteresovan pa unistava uzitak ostalima. Jedini razlog zbog koga ga i dalje pozivamo je cinjenica da izuzetnim prilikama igra zaista maestralno i tada nam predstavlja istinski izazov. Uvek sedi prekrstenih nogu a karte drzi jako blizu sebe. Upoznao sam ga pre desetak godina kada smo se zajedno probijali kroz sneg na putu ka kampu za obuku lovaca na lavove. Nismo mnogo govorili i nije mi bio previse simpatican. Stotine ljudi je bilo na obuci a od svih njih, za cimera sam dobio Stevana. Od 30 dana, koliko je trajala obuka, 29 smo precutali. Nisam znao nista o njemu, kao sto ne znam ni sad. Tridesetog dana me je upitao da li bih isao sa njim do kockarnice i tako je sve pocelo.
Desno od Stevana je Marko, veseo momak. On je osoba koja skuplja simpatije gde god se pojavi. Fin, uvek nasmejan i tih. Nikada se nikom nije zamerio niti ga je iko ikada iznervirao. Naravno, ima i on par mana. Cesto kasni na partije, zna da padne pod uticaj drugih ljudi i ne voli da donosi odluke. Desava se da ga po petnaestak minuta cekamo da odluci kojim cemo spilom karata igrati. Generalno, jako fin mladic sa kojim nije potrebno dublje zalaziti u bilo sta. Znamo se jako dugo, odrasli smo zajedno. Neko vreme smo bili jako bliski. Nasi odnosi su zahladili kada je i sneg krenuo jace da veje. Pahulje su padale, nasi se putevi razdvajali i kada smo konacno bili slobodni da izadjemo iz svojih domova jednostavno smo jedan drugog izgubili iz vida. Ponekad pomislim da to vise nije onaj Marko koga sam poznavao, mada, pre bih rekao da ja vise nisam onaj isti.
I treci clan je Nenad. On sedi izmedju mene i Stevana i seva ocima trudeci se da mu nista ne promakne. Trudi se da izgleda opusteno ali je uvek napet. Najvise vremena trosi izmedju poteza, najmanje se smeje tokom partija i najvise nervira po zavrsetku. Ne voli da gubi, voli da likuje kada pobedi. Osoba koju van ove nase prostorije retko ko voli. Iskreno i nema se tu sta voleti. Dvolicno, pokvareno i zavidno stvorenje koje se raduje tudjim neuspesima. Nenad se meni licno gadi ali bez njega bi igra bila nezanimljiva a veceri prazne. Moram da priznam da mu zavidim na beskurpuloznosti sa kojom igra. Gledam u njegove usne kada pogresim i umesto da besnim zbog njegovog osmeha ja se divim toj neprikrivenoj zlobi. Plasim se da i sam imam isto toliko kvarne misli ali mi nedostaje hrabrosti da budem poput Nenada. Verovatno je to razlog sto ga uglavnom branim kada ga drugi napadaju i umanjujem njegove mane. Kako, i kada smo se nas dvojica upoznali ostaje misterija. Ponekad imam osecaj da ga poznajem citavog zivota dok nekada pomislim da se tek pre nekoliko dana stvorio medju nama. Poznaje gotovo sve moje prijatelje i sve ljude o kojima pricamo. Stevana ne podnosi. Verovatno ga njegova odsutnost i apatija vredja.
Cetvrti clan sam naravno ja, Theo. O meni nije potrebno znati ista. Ja sam ovde nebitan.
Pet izjutra je. Izmoreni, ispijeni i na ivici nerava cekamo da Marko sracuna poslednju ruku i objavi ko od nas cetvorice odlazi kuci podignute brade i mrznjom oprljenih obraza. Zeljko prekida sa racunanjem i gleda kroz prozor. Svi okrecemo pogled ka prozoru i jarko svetlo nas zaslepljuje. Gotovo istog trena svi ustajemo i guramo se ka otvoru koji ce nam omoguciti da se priblizimo svetlu. Prelepo. Zurimo bez daha i hranimo se cistim i neobuzdanim sjajem ovog cuda. Uspevam da se na trenutak vratim u stvarnost i gledam u ljude oko sebe. Njih trojica su i dalje u transu. Osecam njihovu srecu koja puslira i vidim promene na njihovim licima. Moje lice se takodje grci. Nervozni, stalozeni, tihi, glasni, lazljivi, iskreni, cudljivi i veseli. Moji prijatelji. Svetlo nas spaja i razmenjujemo svoje vrline, pocinjemo da razumemo svoje dotada neshvatljive postupke i brisemo losa secanja. Pogled skrecem direktno u izvor svetla i suze pocinju da se slivaju sa moga lica. Papir sa rezultatom partije ispada iz Zeljkovih ruku i lagano, neprimetno odlazi u zaborav.