Skakali su mi po nervima dok nisam razbio casu. Zbunjen i uplasen krenuo sam da vicem na malenog ciganina koji se pukim slucajem nasao kraj mene i nenamerno uskliknuo po udarcu case o pod. Zgrabio sam ga rukama za revera i iz sve snage prodrmao. Jadnik je istog trena prebledeo a ja sam i pored stida koji me je izjedao i razuma koji mi je govorio da nisam u pravu, na vrhuncu svoje nemoci svom snagom udario nesrecnika po sred lica.Istrcao sam iz kafane obliven znojem i gonjen utvarama koje su me pratile u stopu. Nakon desetak koraka sam klonuo, licem dotakao zemlju i dugo, dugo plakao. Jecaji su oterali utvare i utihnuli bol u mojim grudima pa sam smozden i ispijen okrenuo pogled ka nebu. Mesec je bio mlad a zvezde sjajne i vesele. Cuo sam kako se smeju. Zaspao sam.
Odgurno sam tanjir od sebe i resio da ga operem kada se budem vratio sa posla. Cimeri ce verovatno dici dreku ali nisam bio raspolozen da mislim o drugima. Usao sam u kupatilo i kao po obicaju potrosio 30 minuta svog zivota na sredjivanje kose i na kraju nezadovoljan rezultatom iz sve snage zalupio vrata kupatila. Dohvatio sam staru koznu jaknu koju nosim jedino kada se osecam jadno. Pogledao se u ogledalo, konstatovao da sam najveci gubitnik na svetu i ponovo zalupivsi vrata, sjurio se niz stepenice. Vreme je poput mene bilo ocajno. Nebo je poprimilo mracnu boju moje duse a vazduh izgubio ukus i postao tezak. Secam se dana kada se Milos rodio i Sunca koje je sijalo i cinilo me jos srecnijim i snaznijim. Osecam se jako staro kada samo i pomislim koliko je vremena proslo od tog poslednjeg trenutka ciste srece. Poucen ranijim iskustvom krenuo sam na posao pesaka i pozeleo da ne sretnem nikog meni poznatog. Za divno cudo, ovo je bila jedna od retkih prilika u kojima sam dobio sta sam pozeleo. Na posao sam stigao za magicnih 10 minuta i krenuo da oblacim odvratnu uniformu. U trenutku kada sam zakopcavao poslednje dugme naisao je Veljko. Ovog razgovora se secam jedino kroz fragmente, maglovito i nejasno. “Sta to radis idiote?”, “Izgledas poput zombija”, “Skidaj kosulju, rekao sam ti da vise ne dolazis”. Vrata se zatvaraju i kvaka me pogadja izmedju rebara. Padam na zemlju.
Otvaram oci i vidim casu ispred sebe. Votka. Ispijam istog trena i narucujem novu. Gledam oko sebe i sve sto vidim je smeh, igra i radost. Debela, pegava zenturaca grli suvonjavog strebera i rukom ga hvata za butinu. Konobar ispija rakiju sa veselom ekipom u uglu i cestita rodjendan rosavoj, nasmejanoj seljacini. Dok se divim lepoti u koju se transformisu ovi odvratni stvorovi na vrata ulazi omanji ciganin i unosi novi talas radosti i smeha u ovu smrdljivu kafanu. Secam se trenutka kada me je Mirjana ostavila i odvela Milosa sa sobom. Secam se kise, secam se tisine i secam se suza. Svega se secam. Svi se oko mene smeju i skacu mi po nervima. Stezem casu i bacam je na pod.
Sanjao sam kako sa Milos jurim igraliste i gledam ga kako sutirao loptu i smeje se. Njegov smeh mi ispunjava usi, srce, vene i dusu. Zelim da provodem ostatak zivot slusajuci taj zvuk. Budim se i krecem da placem od srece. Smeh se razleze svuda oko mene i ja skacem i igram ulicom dok me ljudi sa zgrazavanjem gledaju. Nije me briga. Zelja mi je ispunjena.
