Farontheo's Blog

Sreca

farontheo — Wed, 23 Sep 2009 10:57:14 +0000

Skakali su mi po nervima dok nisam razbio casu. Zbunjen i uplasen krenuo sam da vicem na malenog ciganina koji se pukim slucajem nasao kraj mene i nenamerno uskliknuo po udarcu case o pod. Zgrabio sam ga rukama za revera i iz sve snage prodrmao. Jadnik je istog trena prebledeo a ja sam i pored stida koji me je izjedao i razuma koji mi je govorio da nisam u pravu, na vrhuncu svoje nemoci svom snagom udario nesrecnika po sred lica.Istrcao sam iz kafane obliven znojem i gonjen utvarama koje su me pratile u stopu. Nakon desetak koraka sam klonuo, licem dotakao zemlju i dugo, dugo plakao. Jecaji su oterali utvare i utihnuli bol u mojim grudima pa sam smozden i ispijen okrenuo pogled ka nebu. Mesec je bio mlad a zvezde sjajne i vesele. Cuo sam kako se smeju. Zaspao sam.

Odgurno sam tanjir od sebe i resio da ga operem kada se budem vratio sa posla. Cimeri ce verovatno dici dreku ali nisam bio raspolozen da mislim o drugima. Usao sam u kupatilo i kao po obicaju potrosio 30 minuta svog zivota na sredjivanje kose i na kraju nezadovoljan rezultatom iz sve snage zalupio vrata kupatila. Dohvatio sam staru koznu jaknu koju nosim jedino kada se osecam jadno. Pogledao se u ogledalo, konstatovao da sam najveci gubitnik na svetu i ponovo zalupivsi vrata, sjurio se niz stepenice. Vreme je poput mene bilo ocajno. Nebo je poprimilo mracnu boju moje duse a vazduh izgubio ukus i postao tezak. Secam se dana kada se Milos rodio i Sunca koje je sijalo i cinilo me jos srecnijim i snaznijim. Osecam se jako staro kada samo i pomislim koliko je vremena proslo od tog poslednjeg trenutka ciste srece. Poucen ranijim iskustvom krenuo sam na posao pesaka i pozeleo da ne sretnem nikog meni poznatog. Za divno cudo, ovo je bila jedna od retkih prilika u kojima sam dobio sta sam pozeleo. Na posao sam stigao za magicnih 10 minuta i krenuo da oblacim odvratnu uniformu. U trenutku kada sam zakopcavao poslednje dugme naisao je Veljko. Ovog razgovora se secam jedino kroz fragmente, maglovito i nejasno. “Sta to radis idiote?”, “Izgledas poput zombija”, “Skidaj kosulju, rekao sam ti da vise ne dolazis”. Vrata se zatvaraju i kvaka me pogadja izmedju rebara. Padam na zemlju.
Otvaram oci i vidim casu ispred sebe. Votka. Ispijam istog trena i narucujem novu. Gledam oko sebe i sve sto vidim je smeh, igra i radost. Debela, pegava zenturaca grli suvonjavog strebera i rukom ga hvata za butinu. Konobar ispija rakiju sa veselom ekipom u uglu i cestita rodjendan rosavoj, nasmejanoj seljacini. Dok se divim lepoti u koju se transformisu ovi odvratni stvorovi na vrata ulazi omanji ciganin i unosi novi talas radosti i smeha u ovu smrdljivu kafanu. Secam se trenutka kada me je Mirjana ostavila i odvela Milosa sa sobom. Secam se kise, secam se tisine i secam se suza. Svega se secam. Svi se oko mene smeju i skacu mi po nervima. Stezem casu i bacam je na pod.

Sanjao sam kako sa Milos jurim igraliste i gledam ga kako sutirao loptu i smeje se. Njegov smeh mi ispunjava usi, srce, vene i dusu. Zelim da provodem ostatak zivot slusajuci taj zvuk. Budim se i krecem da placem od srece. Smeh se razleze svuda oko mene i ja skacem i igram ulicom dok me ljudi sa zgrazavanjem gledaju. Nije me briga. Zelja mi je ispunjena.

Zandar Pik

farontheo — Wed, 02 Sep 2009 14:17:41 +0000

Vruce je. Cetvorica nas je i sirom otvorenih ociju buljimo u papir na kome se nalazi rezultat. Niko ne voli taj trenutak. Samo ce jedan pobediti ali ni on nece zadovoljan napustiti prostoriju jer zna da ce celim putem do kuce morati da trpi vrele poglede pune mrznje ostale trojice. Gomila brojeva se kovitla na papiru i svi cekamo trenutak da se zaustave. Pet sati je izjutra.
Partiju smo zapoceli negde oko osam ako ne gresim. Usli smo u zagusljivu sobu plavih zidova. Cetiri stolice, okrugli sto, case, flase i pepeljare. Razmenili smo par reci i zauzeli svoja mesta.
Na stolicu kraj prozora seo je Stevan. Osobenjak, neugledne spoljasnosti i nepredvidivog duha. Kada ugovaramo partije, Stevan je najproblematicniji. Desava se da otkaze par sati pred pocetak, ponekad se jednostavno ne pojavi a u najgorem i najcescem slucaju dolazi skroz pogubljen i nezainteresovan pa unistava uzitak ostalima. Jedini razlog zbog koga ga i dalje pozivamo je cinjenica da izuzetnim prilikama igra zaista maestralno i tada nam predstavlja istinski izazov. Uvek sedi prekrstenih nogu a karte drzi jako blizu sebe. Upoznao sam ga pre desetak godina kada smo se zajedno probijali kroz sneg na putu ka kampu za obuku lovaca na lavove. Nismo mnogo govorili i nije mi bio previse simpatican. Stotine ljudi je bilo na obuci a od svih njih, za cimera sam dobio Stevana. Od 30 dana, koliko je trajala obuka, 29 smo precutali. Nisam znao nista o njemu, kao sto ne znam ni sad. Tridesetog dana me je upitao da li bih isao sa njim do kockarnice i tako je sve pocelo.
Desno od Stevana je Marko, veseo momak. On je osoba koja skuplja simpatije gde god se pojavi. Fin, uvek nasmejan i tih. Nikada se nikom nije zamerio niti ga je iko ikada iznervirao. Naravno, ima i on par mana. Cesto kasni na partije, zna da padne pod uticaj drugih ljudi i ne voli da donosi odluke. Desava se da ga po petnaestak minuta cekamo da odluci kojim cemo spilom karata igrati. Generalno, jako fin mladic sa kojim nije potrebno dublje zalaziti u bilo sta. Znamo se jako dugo, odrasli smo zajedno. Neko vreme smo bili jako bliski. Nasi odnosi su zahladili kada je i sneg krenuo jace da veje. Pahulje su padale, nasi se putevi razdvajali i kada smo konacno bili slobodni da izadjemo iz svojih domova jednostavno smo jedan drugog izgubili iz vida. Ponekad pomislim da to vise nije onaj Marko koga sam poznavao, mada, pre bih rekao da ja vise nisam onaj isti.
I treci clan je Nenad. On sedi izmedju mene i Stevana i seva ocima trudeci se da mu nista ne promakne. Trudi se da izgleda opusteno ali je uvek napet. Najvise vremena trosi izmedju poteza, najmanje se smeje tokom partija i najvise nervira po zavrsetku. Ne voli da gubi, voli da likuje kada pobedi. Osoba koju van ove nase prostorije retko ko voli. Iskreno i nema se tu sta voleti. Dvolicno, pokvareno i zavidno stvorenje koje se raduje tudjim neuspesima. Nenad se meni licno gadi ali bez njega bi igra bila nezanimljiva a veceri prazne. Moram da priznam da mu zavidim na beskurpuloznosti sa kojom igra. Gledam u njegove usne kada pogresim i umesto da besnim zbog njegovog osmeha ja se divim toj neprikrivenoj zlobi. Plasim se da i sam imam isto toliko kvarne misli ali mi nedostaje hrabrosti da budem poput Nenada. Verovatno je to razlog sto ga uglavnom branim kada ga drugi napadaju i umanjujem njegove mane. Kako, i kada smo se nas dvojica upoznali ostaje misterija. Ponekad imam osecaj da ga poznajem citavog zivota dok nekada pomislim da se tek pre nekoliko dana stvorio medju nama. Poznaje gotovo sve moje prijatelje i sve ljude o kojima pricamo. Stevana ne podnosi. Verovatno ga njegova odsutnost i apatija vredja.
Cetvrti clan sam naravno ja, Theo. O meni nije potrebno znati ista. Ja sam ovde nebitan.
Pet izjutra je. Izmoreni, ispijeni i na ivici nerava cekamo da Marko sracuna poslednju ruku i objavi ko od nas cetvorice odlazi kuci podignute brade i mrznjom oprljenih obraza. Zeljko prekida sa racunanjem i gleda kroz prozor. Svi okrecemo pogled ka prozoru i jarko svetlo nas zaslepljuje. Gotovo istog trena svi ustajemo i guramo se ka otvoru koji ce nam omoguciti da se priblizimo svetlu. Prelepo. Zurimo bez daha i hranimo se cistim i neobuzdanim sjajem ovog cuda. Uspevam da se na trenutak vratim u stvarnost i gledam u ljude oko sebe. Njih trojica su i dalje u transu. Osecam njihovu srecu koja puslira i vidim promene na njihovim licima. Moje lice se takodje grci. Nervozni, stalozeni, tihi, glasni, lazljivi, iskreni, cudljivi i veseli. Moji prijatelji. Svetlo nas spaja i razmenjujemo svoje vrline, pocinjemo da razumemo svoje dotada neshvatljive postupke i brisemo losa secanja. Pogled skrecem direktno u izvor svetla i suze pocinju da se slivaju sa moga lica. Papir sa rezultatom partije ispada iz Zeljkovih ruku i lagano, neprimetno odlazi u zaborav.

U nemilosti bogova (part 2)

farontheo — Wed, 29 Jul 2009 10:32:16 +0000

Kazu da su pametni ljudi podegli iz grada. Prica se da su ostale samo budale.

Kada je neki matori mudrac resio da se nastani i napravi sebi grad upitao je Bogove gde bi bilo najpametnije graditi. Rekli su mu da gradi sto blize njima, Bogovima. Tako je nas grad nastao ovde, visoko iznad ostalih gradova. U nasem gradu mozes uhvatiti oblak. Oblaci koji vama, koji niste stanovnici ovog grada, izgledaju daleko i nedostizno, nama su pred nosom. Kruze oko nas i znaju da budu dosadni. Nisu beli, kakvim ih vi vidite. Tamni su, teski i neprijatnog mirisa. Jedan moj prijatelj se umalo udavio kada je slucajno progutao komadic nekog rahiticnog, onemocalog oblaka koji se poput mrcine vukao po zemlji. Toliko se tada uplasio da vise gotovo i da ne izlazi na nase ulice. Ponekad ga vidim kako gleda sa prozora i tada mu veselo mahnem ali on istog trena ustukne i izgubi se iz vidika. Razumem ga. Par puta se na zemlju spustio ogromni crni, oblak Gospodar. To je onaj koji rukovodi svim ostalim oblacima. Mrak je zavladao ulicama i svi smo se razbezali. Gospodar ljudima kvari vid a njegov smrad grebe grla i sjedinjava se sa vodom koja nedeljama nakon toga bazdi na sumpor i trulez. Narod je oguglao i vise ne primecuje oblake. Zbijaju sale na njihov racun. Kada naidju na nekog malenog koji sepa, samo ga odgurnu i nastave dalje. Obicno mu, onako usput dobace: “E jadnice prokleti, i tebe je ovaj grad unistio. Tvoja su braca plutala nad nasim glavama vekovima i hleb nam u domove donosila. Ti nesreco jedna samo lutas ulicama i rves se sa mladim i nejakim stvorenjima. Neka te Bogovi zgrome.” Tuzan sam. Mora se naci resenje koje ce svima odgovarati. Narode moj, hajde da sednemo porazgovaramo, zasto me kunete? Jecao sam u snu. Niko me nije cuo. Svi su vec odavno zaspali.

Natasa

farontheo — Sun, 26 Jul 2009 22:07:16 +0000

Danas pisem o Natasi. Trudicu se da svu svoju paznju usmerim samo njoj, njenoj lepoti i njenom sarmu. Upoznali smo se pre nedelju dana, medjutim nasa prica pocinje nesto ranije. Moj jako dobar prijatelj, Mirko, bio zaljubljen u nju. Jos uvek je. Hteo ne hteo, gotovo svakoga dana sam slusao price o njoj. Znao sam da redovno dolazi na predavanja, znao sam da ne podnosi Sanju a da gotivi Velju, znao sam da je u utorak prijateljski zagrlila Mirka i znao sam da zeli da njih dvoje budu samo drugovi. Iz svih tih banalnih prica jedino bitno sto sam uspeo o njoj da saznam je to da stvara nevolje gde god se pojavi. Vecina muskaraca na fakultetu je voli, vecina devojaka mrzi. Mirka je skroz sludela pa je on jadnik, pored cinjenice da je prirodno nezanimljiv, postao najdosadnija osoba na svetu. Gledao sam da sto manje vremena provodim sa njim i sto manje slusam o toj fatalnoj Natasi. Danima sam se pitao ko je uopste ona.
Sada dolazimo do trenutka upoznavanja. Pre nedelju dana sam otisao da posetim svoju prijateljicu Mariju. Istorija naseg odnosa je duga i zanimljiva ali nepotrebna prici koju sada citate. Ono sto trebate o Mariji da znate je to da je Marija jako lepa i jako druzeljubiva. Stan je naravno bio krcat. U moru devojaka koje su kruzile po sobama, ponosno je koracao jedini muskarac, Theo, onosno JA. Pogledi devojaka su hranili moj ego i osecao sam se sve komotnije i sve snaznije. Zastao bih tu i tamo i razmenio par reci sa curama koje su me otvorenih usta slusale. Da li se plasim lavova, smetaju li mi oblaci, da li smatram da je statua Blagostanja ruglo ovog grada, prosao sam kroz gotovo sve teme koje zanimaju narod ovog grada. Onda me je Marija zaustavila. Povukla me je u stranu i gurnula pred onizu, lepuskastu devojku. “Ovo je Natasa, Mirkova drugarica, sigurno ti je pricao o njoj” nasmejana Marija mi je predstavila meni dobro poznatu osobu. “Cao Nenade, pricao mi je Mirko o tebi” rekla je. “Znam” odgovorio sam kratko i drzao pogled na njoj dovoljno dugo da se oseti neprijatno. Osecao sam se snazno, samopouzdanje je u mojim grudima kljucalo i cekalo trenutak da se izlije i pretvori u aroganciju. Svideo sam joj se. Prelazio sam pogledom po njoj i odmahivao glavom ne shvatajuci sta svi ti momci vide u njoj. Oniza, buckasta devojka sa lepim osmehom, nista vise. Moj tip nije bila u to sam bio siguran, medjutim, iako je JA nisam zeleo, moj ego jeste. Skinuti curu onom muceniku Mirku i nije cin vredan hvale ali me je reputacija koju je tu devojku pratila, naterala da krenem ka njoj. Pricali smo. Smesila se. Nije me uzbudjivala i nisam pokusavao da je odvedem u krevet, nisam je zeleo za devojku, jednostavno nisam znao zbog cega mi je potrebna. A bila mi je potrebna. Jako dugo smo pricali. Milovala me je pogledom i cinila da se osecam posebnim ma koliko to glupo zvucalo. Rekla je da sam lep, zgodan, fin i sarmantan. Kazala je da njena najbolja drugarica ludi zamnom vec mesecima a zatim se osmehnula i namignula mi. Svakog trena je postajala sve lepsa, u struku sve mrsavija a u visini me je vec dostigla. Bilo je kasno i znao sam da zeli da bude kod kuce pre nego lavovi krenu da se spustaju sa bregova pa sam ponudio da je otpratim. Cutala je i gledala me. Sada je ona bila u prednosti. Drzao sam pogled uspravno i trudio se da ne popustim ali nisam uspeo. Pogled je kao pri svakom porazu pao na moje cipele. Istog trena sam shvatio kakav ce ishod biti. Rekla je da ide sa drugaricom, da stanuje jako blizu, da i nije toliko kasno koliko se meni cine i da je nije strah da pesaci do kuce. Prestao sam da slusam, zurio sam u nju i gledao kako joj se usta otvaraju a ruka spusta komadic papira u moju. Poljubila me je u obraz i otisla. Bio sam unisten. Poput prebijenog psa sam otpuzio do kreveta i legao mrzeci samog sebe. Te noci nisam spavao. Mislio sam na Natasu, zeleo sam je, trebala mi je.
Vec danima okrecem broj telefona koji mi je ispisala na cedulji. Ne javlja se. Ostavljam pateticne poruke na njenoj sekretarci, izjavljujem joj ljubav. Ne odgovara. Sve vise provodim vremena sa Mirkom. Kada nema oblaka popnem se na krov svoje zgrade, trazim je medju mravima koji gmizu ispod mene i svuda je vidim. Prosle veceri sam pustio suzu.
Volim je!

Radjanje Zvezde

farontheo — Thu, 09 Jul 2009 21:55:47 +0000

Ne bih da gresim dusu, napricao sam vam dosta mracnih stvari o njemu ali nije on uvek takav. Moj grad zna da zablista poput rose u zoru. Cudno je to. Jedan trenutak te zdrave, nepretenciozne lepote koja izranja niotkud dovoljna je da zaboravite i lavove i oblake i prokleti spomenik Blagostanja. Momenat proveden u radijusu ove cudesne pojave dovoljan je da zadrzim osmeh na svome licu narednih par meseci. Bio sam svedok nekoliko magicnih prizora koji su i zasluzni za moj ostanak ovde. Da nije bilo njih, verovatno ne bih stojao ispred kapije grada i pustao sunceve zrake da udaraju u ostricu moje sablje. Da nije njih bilo, sablja ne bi svetlost videla a moj bi zmaj jurio sto dalje od svoga doma.

Imao sam retku cast da prisustvujem radjanju zvezde. E, to je meni moj grad pruzio.

Desilo se pre 5 godina. Sneg je vejao danima. Sedeli smo kraj ognjista citave nedelje, grejuci promrzle prste i preplasena srca, nadajuci se da ova nevolja ima kraja. Vejanje je prestalo u ponedeljak. Dobro se secam toga jer je jedan stariji gospodin poceo da nas zamara pricom o novom pocetku, kako ponedeljak simbolise potrebu za promenama, duhovnim preporodom i kojekakvim glupostima. Niko ga naravno nije shvatio ozbiljno ali je to njegovo trabunjanje zasluzno za delimicno uspesno memorisanje ovog istorijskog dana. Otvorio sam vrata svoje kuce i za divno cudo ugledao tek desetak centimetara snega. Blagi vetar ga je nosio kroz vazduh i krasio ovaj dan koji ce uskoro ostati zapisan kao najsrecniji u novijoj istoriji grada. Navukao sam jaknu i resio da prosetam gradom posle toliko dana provedenih izmedju memljivih zidova moje sobe. Vika, trcanje, smeh i grudvanje. Grad je slavio. Staro, mlado, svi su bili na ulicama i punim plucima udisali vazduh oslobodjen bolesnih oblaka. Oni religiozniji su se okupili oko spomenika Blagostanja i zahvaljivali Bogovima na beskrajnoj dobroti. Hodao sam bez cilja, bez ikakve krajnje namere. Zeleo sam da upijem sto vise srece koja je pulsirala ulicama. Prava je retkost videti toliko nasmejanih lica na nasim ulicama, zeleo sam da me njihova sreca ucini boljim covekom. Isao sam glavnom ulicom a onda se popeo uz Francuski sokak i nastavio ulicom 3. Novembra, sve do srednjih skola. Sneg je jos uvek bio vlazan i jedva da se cuo pod mojim nogama. Galama i radovanje su se polako udaljavali i isceljujuca tisina se razlila svuda oko mene. Spokoj nije prava rec koja bi opisala stanje u kome sam se tada nalazio. Ne verujem da se recima mogu opisati talasi dusevnog mira i zadovoljstva koji su se sirili mojim telom i dusom. Imao sam auru Boga! Zeleo sam to da podelim sa drugima, zeleo sam da pustim korenje i dotaknem svakog zivog stvora na ovoj planeti ali sam u isto vreme bio svestan da je to nemoguce. Setio sam se reci svog starog ucitelja Lea koji mi je u detinjstvu cesto govorio da cu dodirom dobrote jednog zemaljskog stvora, dodirnuti samu zemlju i njenu sustinu. Naglo sam se okrenuo iza sebe ugledao zgradu u kojoj zivi moj veliki prijatelj Marko. Zakljucio sam da ako moram da biram sa kime cu podeliti ovo carobno stanje u kome se nalazim, Marko je sasvim logican izbor. Covek koji je toliko dobar, posten i nesebican, nezasluzuje nista manje od dodira dobrote. Presao sam ulicu i popeo se na brdasce koje je delilo Markovu zgradu od ostatka naselja. Usao sam u zgradu. Popeo se na peti sprat. Pozvonio. Niko nije otvarao. Kucao sam i zvonio naizmenicno jos neko vreme nakraju odustao i laganim hodom sisao niz stepenice. Naravno da nije bio kod kuce, kasnije cu saznati da je bio na glavnoj ulici i slavio sa ostalim narodom. Krenuo sam nazad a onda zastao na onom istom brdascu i seo na snegom prekrivenu zemlju. Mesec je vec uveliko gospodario nebom a mrakom su tutnjali zmajevi i krilima parali nocnu tisinu. Pogledao sam u dlan pa u sneg na zemlji. Spustio sam ruku na zemlju i poslao svu onu pozitivnu energiju koju sam tokom dana prikupljao. Kada je i zadnji atom iscurio u zemlju, podigao sam pogled ka nebu i nastavio da zurim u mesec. Tada je pocelo. Boje su eskplodirale. Zvuci su se razlili nebom. Mirisi su kuljali sa svih strana a toplota je pomilovala moje rumeno lice. Mesec se smejao, zmajevi su klicali, narod je na zemlji otvorenih usta posmatrao stvaranje neceg cudesnog. Koliko je trajalo ne znam. Znam kako se zavrsilo. Naglo. Puf, i zvezda je bila na nebu, kraj desnog obraza Meseca. Prelepi cin radjanja zvezde zavrsio se iznenada, isto kao sto je i nastao.
Vracao sam se kuci gledajuci u stopala. Ljudi su prepricavali jedni drugima to neverovatno iskustvo a ja sam ih mimoilazio i zhurio ka svojoj sobi. Stigao sam, polako se uvukao i zatvorio vrata. I dalje gledajuci u stopala prisao sam prozoru i otvorio ga. Podigao sam pogled ka nebu. Osmeh se razlio po momu licu. Bila je i dalje tu. Moja zvezda. Zvezda koju sam ja stvorio.

U nemilosti Bogova (part 1)

farontheo — Sat, 04 Jul 2009 23:49:40 +0000

Zivim u malom rudarskom gradu na istoku Srbije. Dok smo bili deca, stariji su nam pripovedali o davnim vremenima kada je nas grad bio lep i bogat, kada su ljudi bili uspesni i veseli a Bogovi blagi i velikodusni. Bajke su bile ono sto je ovaj malisan najvise voleo. Upijanjem stotina izmisljenih prica, legendi, verovanja, ulepsanih dozivljaja i svedocenja notornih lazova, u adolescenciji sam doveo sebe do ivice ludila. U drustvu neshvacen, u skoli neuspesan i mojim milim roditeljima nepotreban. Lazov, budala, zamlata i cudak, sve su to titule koje sam nosio tih nekoliko godina. Ne mogu sa sigurnoscu da tvrdim, ali mislim da me niko, nikada nije nazvao sanjarem. A bas to poslednje sam bio…

Kazu da se grad izmenio. Kazu da je svakoga dana sve ruzniji.

Iz prica koje sam kao dete slusao, saznao sam da su prvi stambeni blokovi u gradu nastali jako davno, pre pedesetak vekova. Ponekad setam pokraj tih ruiniranih, posivelih arhitektonskih nakaza i osetim stid. Rugati se ovim starinama, ovim hiljadugosnjim utocistima mojih sugradjana je u najmanju ruku nepristojno. A rugao sam im se cesto. Radim to i sad, kada im nisam u blizini i kada me prekor njihovih raspalih fasada ne samara po licu. Trudim se da prekinem sa time i nadam se da hocu. Ziveti u gradu sa tako bogatom istorijom i tradicijom bi trebalo da u ljudima probudi ponos ali iz nekog razlog ovdasnji narod uopste ne ceni tu cinjenicu. Oni pljuju po nasim plocnicima i gaze po tek raspupelim cvetovima. Kao da nam nije dosta tih nesrecnih lavova koji se spustaju sa planina i kolju nasu zivinu vec se jos jedna kuga rasirila. Prosle nedelje je copor tih istih olinjalih, pobolelih lavova upao u gradski dom, (a gde bi drugde bili pilici) i nateralo ove moje blede oci na plac. Perje je cele te nedelje lebdelo u vazduhu a miris se krvi sirio cak do jezera. Narod se samo smejao. Rekli su: “Tako nam i treba, ograda je bila slaba a pas cuvar mator i slep. U davnim vremenima smo svoju zivinu cuvali u smenama a na jesen uzimali maceve u ruke i trebili lavove po brdima i uvalama”. Plakao sam. Ne secam se davnih vremena ali je meni grad i sada drag. Mozda su Bogovi malo nervozni i mozda nas je manje nego nekada, ali zajedno mozemo da vratimo svetlost u srca naroda. Vikao sam sa krova moga doma. Niko me nije cuo. Svi su vec davno zaspali.